Svo­je dva­de­set­pe­to­go­di­šnje bo­ga­to is­ku­stvo plo­vid­be na pre­ko­o­ke­an­skim bro­do­vi­ma, ko­je je pre­to­čio u pi­sa­nu ri­ječ i ob­ja­vio pod na­zi­vom „Mor­ski dnev­nik“, osam­de­set­tro­go­di­šnji ka­pe­tan Mi­ha­il Og­nje­no­vić iz Ri­sna po­di­je­lio je sa uče­ni­ci­ma pr­vih raz­re­da Sred­nje po­mor­ske ško­le. Uče­ni­ca Jo­va­na Čo­lan, ko­ja je vo­di­la raz­go­vor sa Og­nje­no­vi­ćem, ka­že da joj je dra­go što je pro­či­ta­la knji­gu i upo­zna­la za­ni­mlji­vog ka­pe­ta­na, ko­ji ima šta da is­pri­ča mla­di­ma. „Mor­ski dnev­nik“ je po­stao dio škol­ske bi­bli­o­te­ke, a od­lom­ke na en­gle­skom i cr­no­gor­skom je­zi­ku či­ta­li su uče­ni­ci Ana Zak­šek i Ivan Dra­gu­ti­no­vić. Nji­ho­vi vr­šnja­ci su bez da­ha pra­ti­li iz­la­ga­nje ka­pe­ta­na Mi­ha­i­la, na­gra­đu­ju­ći ga vi­še pu­ta to­plim apla­u­zom pu­nim po­što­va­nja.
– Uče­ni­ci vo­le da ču­ju ži­vu ri­ječ i vr­lo je va­žno da ču­ju ne­ko­ga ko ima bo­ga­to ži­vot­no is­ku­stvo i ko umi­je to da pre­ne­se na li­je­pi na­čin. Či­ta­ju­ći knji­gu oni će vi­dje­ti ko­li­ko je to za­pra­vo je­dan či­tav dru­ga­či­ji svi­jet od ono­ga ka­kav oni sad ži­ve – dru­ga­či­ji su i bro­do­vi i pla­te su dru­ga­či­je – ka­že Dra­ga­na Fra­nić, pro­fe­sor­ka cr­no­gor­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti. Velj­ko Bo­ti­ca, di­rek­tor Sred­nje po­mor­ske ško­le, pri­mi­je­tio je da je pet­na­est go­di­na ka­pe­ta­na Og­nje­no­vi­ća, ka­da je pr­vi put za­plo­vio bro­dom, i pet­na­e­sto­go­di­šnja pu­bli­ka ko­ja ga je sa po­što­va­njem slu­ša­la, ve­o­ma ko­ri­sna re­la­ci­ja za ško­lu sa naj­sta­ri­jom po­mor­skom tra­di­ci­jom na Bal­ka­nu.
– S ob­zi­rom na to da su ne­kad po­mor­ci plo­vi­li za mno­go ma­nje pla­te, na bro­do­vi­ma se osta­ja­lo mno­go du­že, lju­di su bi­li mno­go vi­še „tr­pe­ći“ ne­go da­nas, taj no­vac ni­je bio to­li­ko iz­ra­žen mo­tiv ko­li­ko je to da­nas. Ovo će mla­de mo­ti­vi­sa­ti da ba­lan­si­ra­ju svo­je že­lje – ka­zao je Bo­ti­ca za „Dan“. Na­kon što je Mi­ha­il Og­nje­no­vić pri­je 68 go­di­na za­vr­šio po­mor­sku ško­lu, pro­mi­je­nio 33 bro­da i po­stao za­po­vjed­nik bro­da, bio je ovo nje­gov pr­vi su­sret sa uče­ni­ci­ma ove ško­le.
– Su­sre­ti sa mla­do­šću me mo­ti­vi­šu i in­spi­ri­šu, na­ma sta­ri­ji­ma to mno­go zna­či. Po­sli­je to­li­ko go­di­na po­no­vo do­ći u ovu ško­lu, sre­sti se sa ova­kvim div­nim mom­ci­ma i dje­voj­ka­ma, pri­ča­ti svo­je do­ži­vlja­je, to je fan­ta­stič­no, sre­tan sam što sam do­ži­vio ta­ko ne­što – ka­zao je Og­nje­no­vić.
Za­jed­no sa njim pr­vi put na brod „Ko­smaj“ su se ukr­ca­li i nje­go­vi vr­šnja­ci. Pr­vo pre­ko­o­ke­an­sko pu­to­va­nje te 1949. go­di­ne za­u­vi­jek im se ure­za­lo u sje­ća­nje.
– Po­sa­da na bro­du zva­la nas je „špi­cva­je­ri“. Sa mnom su bi­li i mo­ji vr­šnja­ci Vla­do Bla­ži­na iz Ba­kra, Vo­ji­slav De­dić iz Ce­ti­nja i Mi­lo­rad Zo­njić iz Ba­ra, kao i Lju­bo Ste­vo­vić iz Do­bro­te, ko­ji je bio ka­det, tek što je za­vr­šio na­u­ti­ku. Lju­bo je je­di­ni od njih živ, ži­vi na Ri­je­ci, a ra­du­je me što mi se ja­vio nje­gov sin iz Be­o­gra­da sa že­ljom da mu po­klo­nim knji­gu. Pr­vo pu­to­va­nje je ve­li­ki test: je­si li za mo­re ili ni­si. Po obi­ča­ju, uz zvu­ke si­re­ne, na Ekva­do­ru su nas „kr­sti­li“ pr­vo uzi­ma­njem vo­de sa sje­ver­ne po­lu­lop­te, a za­tim po­li­va­njem vo­dom sa ju­žne po­lu­lop­te. Je­dan od nas če­tvo­ri­ce je po­bje­gao sa pa­lu­be, ali su ga po­li­li u kre­ve­tu. Ra­di­li smo na uto­va­ru uglja od skla­di­šta do ko­tla, to je bio naj­te­ži po­sao. Mi­je­nja­li smo uglje­na­ra ili lo­ža­ča kad se raz­bo­le. Kad je tre­ba­lo da po­ja­ča­mo br­zi­nu bro­da, nas „špi­cva­je­re“ su sla­li do­lje u pot­pa­lu­blje da ra­di­mo na do­pre­ma­nju uglja, jer je br­že kre­ta­nje tra­ži­lo i ve­ću po­tro­šnju uglja. Oba­vlja­li smo i sve dru­ge po­slo­ve kao „ma­li od pa­lu­be“ – sje­ća se sta­ri „mor­ski vuk“. Na bro­du „Ko­smaj“ pre­ži­vje­li su i ve­li­ki brod­ski po­žar.
– Brod „Ko­smaj“ je 1950. go­di­ne na po­vrat­ku iz Ar­gen­ti­ne iz­go­rio u po­ža­ru, ko­ji je usled trop­ske tem­pe­ra­tu­re ekva­to­ra iza­zva­lo sa­mo­za­pa­lji­va­nje sun­co­kre­to­vog sje­me­na u skla­di­štu broj 1. Ga­si­li smo brod če­ti­ri da­na, na­pu­sti­li ga i bro­dom „Fran­če­sko Bo­ro­zi­ni“ oti­šli na otok Fer­nan­do de Na­ro­nja u Bra­zi­lu, gdje su bo­ra­vi­li osu­đe­ni­ci na iz­dr­ža­va­nju ro­bi­je, na šta me pod­sje­ća film „Pa­pi­lon“ sa Stiv Mek Kvi­nom i Da­sti­nom Hof­ma­nom. Brod ni­je imao ven­ti­la­ci­ju, pa smo ta­ko do­bi­li osi­gu­ra­nje i ku­pljen je dru­gi brod. Od osi­gu­ra­va­ju­ćeg za­vo­da smo do­bi­li obe­šte­će­nje 120 „tač­ki­ca“ i se­dam hi­lja­da di­na­ra, iz­nos ko­ji je mno­go po­mo­gao mo­joj po­ro­di­ci. Uspio sam da sa bro­da spa­sim je­di­no lop­tu ko­ju sam ku­pio u Ar­gen­ti­ni i do­ne­sem je u Ri­san, na ra­dost fud­ba­le­ra FK Or­jen. Na­kon mje­sec da­na bro­dom „Dur­mi­tor“ oti­snuo sam se po­no­vo na mo­re, da bih se vra­tio i u sep­tem­bru na­sta­vio ško­lo­va­nje, upi­som dru­gog raz­re­da na­u­ti­ke – pri­ča Og­nje­no­vić. Sma­tra da je da­na­šnjoj mla­do­sti mno­go te­že ne­go što je bi­lo nje­go­voj ge­ne­ra­ci­ji.
– Na­ša za­po­sle­nja su bi­la stal­na, ima­li smo si­gur­nost u za­ra­da­ma, u po­slu, me­đu­tim, da­nas je to sve u ru­ka­ma bro­da­ra i vla­sni­ka kom­pa­ni­je, što stva­ra ve­li­ku si­gur­nost kod mla­do­sti. Da bi osi­gu­ra­li svo­ju bu­duć­nost mo­ra­ju da uče je­zi­ke, jer kad zna­ju je­zik, on­da je nji­hov ci­je­li svi­jet – ni­je­su ve­za­ni sa­mo za jed­no za­po­sle­nje, ne­go mo­gu da ra­de po ci­je­lom svi­je­tu – po­ru­ču­je is­ku­sni po­mo­rac. Ovo je pr­vi put da ne­ko na­pi­še „mor­ski dnev­nik“ u ova­kvoj for­mi. Bi­la je, ka­že ka­pe­tan Og­nje­no­vić, ve­li­ka po­le­mi­ka ka­ko „Mor­ski dnev­nik“ pre­ve­sti na en­gle­ski je­zik.
– Kon­sul­to­vao sam se sa lin­gvi­sti­ma u Cr­noj Go­ri, Hr­vat­skoj, u Sr­bi­ji i u En­gle­skoj, oda­kle sam do­bio pra­vi na­ziv – „Captain`s journal“. A ne pam­ti se da je kod nas na­pi­san u ob­li­ku „mor­skog dnev­ni­ka“, ma­da je pri­je 90 go­di­na „Brod­ski dnev­nik“ na­pi­sao ka­pe­tan na je­dre­nja­ci­ma Vla­do Ive­lić, ta­ko­đe Ri­šnja­nin. Ova knji­ga, ka­ko je pri­mi­je­tio Slav­ko Da­bi­no­vić, bi­bli­o­te­kar Po­mor­skog mu­ze­ja Cr­ne Go­re u Ko­to­ru, „ne­ma slu­žbe­ni ka­rak­ter brod­skih dnev­ni­ka, ko­ji su te­melj­ni do­ku­men­ti sva­kog br­o­da“, jer sam ja svoj dnev­nik „obi­lje­žio sen­ti­men­tom ko­ji mu da­je jed­nu oso­bi­tu draž“, otu­da i na­ziv „Mor­ski dnev­nik“ – ka­že Og­nje­no­vić. M.D.P.


Mo­re kao ži­vot­na ško­la

Osnov­nu ško­lu sam po­čeo u Ri­snu 1941. i 1942. go­di­ne pod ita­li­jan­skom vla­šću, na ita­li­jan­skom je­zi­ku, a tre­ći i če­tvr­ti raz­red za­vr­šio sam na na­šem je­zi­ku. Upi­sao sam ma­lu ma­tu­ru i na­kon tri go­di­ne, 1948. go­di­ne, po­čeo sam Sred­nju po­mor­sku ško­lu u Ko­to­ru. To­kom de­vet go­di­na ško­lo­va­nja pu­to­vao sam bro­dom od Ri­sna do Ko­to­ra – tri go­di­ne ma­le ma­tu­re, če­ti­ri go­di­ne na­u­ti­ke i dvi­je go­di­ne Vi­še po­mor­ske ško­le. Zgra­da Na­u­ti­ke je bi­la u Do­bro­ti, na mje­stu sa­da­šnjeg Fa­kul­te­ta za po­mor­stvo, a za­tim smo se pre­mje­sti­li u zgra­du na Ta­ba­či­ni, gdje sam ma­tu­ri­rao. Od­mah po za­vr­šet­ku pr­vog raz­re­da, 1949/50. go­di­ne, pr­vi put sam se ukr­cao na brod. Go­di­šnja prak­sa je od iz­u­zet­nog zna­ča­ja, ve­ći­na nas je na­sta­vlja­la ka­ri­je­ru na bro­du. Na­sta­vio sam svje­sno, kom­pa­ni­ja mi je bi­la do­bra („Ju­go­li­ni­ja“ Ri­je­ka), ni­je­sam je mi­je­njao, uslo­vi su bi­li fan­ta­stič­ni, imao sam pri­vi­le­gi­je jer sam se do­bro pro­bio i do­ka­zao kao do­bar po­mo­rac, i sa 33 go­di­ne po­stao naj­mla­đi za­po­vjed­nik bro­da, ob­ja­snio je ka­pe­tan, ko­ji je to­kom plo­vid­be imao pri­li­ku da po­mor­ske vje­šti­ne sti­če od pa­ro­bro­da do mo­der­nog put­nič­kog bro­da.